Kada me ponovo sretneš

Kada me ponovo sretneš 

Dok zamišljeno hodaš ulicama našeg grada i dok hladan vetar nemilosrdno duva kao da želi da te odnese negde daleko, gde se Sunce stapa sa tamnoplavim nebom, tada znaj da te dva oka znatiželjno gledaju iz prikrajka kada se najmanje nadaš  i to očekuješ. 

I kada primetiš moju senku, nežno poput plašljive srne crnookih očiju nesigurnim korakom poći ćeš prema meni pitajući se da li da me pozdraviš ili ipak ne? 

U tom trenu pred očima će ti poput bljeska munje proleteti sva sećanja u vezi nas. Setićeš se jutra i večeri koje smo zajedno provodili,setićeš se besanih noći, grubih reči koje odzvanjaju u tišini dok se Mesec povlači u svoje carske odaje. 

Baš tada kada nam se pogledi susretnu trudićeš se da izdržiš da ne okreneš glavu na drugu stranu.Skupićeš snage da me srdačno pozdraviš, a ja ću ti još srdačnije odgovoriti i oboje ćemo pomisliti, ali naglas to nikad nećemo reći:da je sve moglo biti drugačije. 

Svako će nastaviti svojim  putem i tu će sve stati....